Nevlasnički psi – izjava koja otkriva 20 godina nemara države
Državni sekretar Branislav Ćirković govori o „nevlasničkim psima“ u 2026. godini. Kako je moguće da postoje nevlasnički psi – kada je obeležavanje pasa zakonska obaveza od 2005. godine?
Izjava koja je otvorila Pandorinu kutiju
Početkom septembra 2026. godine, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Bratislav Ćirković izjavio je da se „sve što se dešava na ulicama danas uglavnom tiče nevlasničkog staranja o psima i mačkama“ (Smederevo uživo, 5. 9. 2026.).
Rečenica je prošla gotovo neopaženo. A trebalo je da izazove buru.
Jer – kako je moguće da u Srbiji postoje „nevlasnički“ psi?
Zakon je jasan. Vlasnik životinje je „svako pravno ili fizičko lice“ koje je odgovorno za njen život, zdravlje i dobrobit (Zakon o veterinarstvu). To uključuje i skloništa, azile, lokalne samouprave, udruženja. Svaki pas ima vlasnika. Ako ga nema – po zakonu, jedinice lokalne samouprave su dužne da preuzmu vlasništvo nad takvim psom.
A ako državni sekretar govori o „nevlasničkim“ psima u 2026. godini – to znači samo jedno: sistem identifikacije ne funkcioniše već dve decenije.
Šta zakon nalaže – i od kada
Zakon o veterinarstvu („Službeni glasnik RS“, br. 91/05) uveo je obavezu obeležavanja pasa još 2005. godine. Pravilnik o obeležavanju pasa i vođenju evidencije bliže je uredio ovu obavezu.
Pravilnik o načinu obeležavanja i registracije pasa i mačaka („Službeni glasnik RS“, br. 23/12) iz 2012. godine propisuje da se obeležavanje vrši mikročipom, najkasnije 90 dana od rođenja. Svi podaci o vlasniku i psu unose se u Centralnu bazu podataka.
Dakle – sistem postoji. Zakon postoji. Ali očigledno – ne funkcioniše.
Vlasnik nije uvek fizičko lice
Ono što se često zanemaruje jeste da vlasnik psa može biti i pravno lice. Zakon o dobrobiti životinja (član 5) jasno definiše vlasnika kao „pravno ili fizičko lice, odnosno preduzetnika“.
To znači da skloništa, azili, lokalne samouprave i udruženja mogu biti upisani kao vlasnici pasa. Kada lokalna samouprava zbrine psa sa ulice – ona postaje njegov vlasnik. Ima zakonsku obavezu da ga obeleži, evidentira i brine o njemu.
Ako se to ne dešava – čija je odgovornost?
Zakon o dobrobiti životinja (član 66) nalaže lokalnim samoupravama da organizuju prihvatišta, prikupljanje, prevoz i zbrinjavanje napuštenih životinja. One su te koje moraju da preuzmu odgovornost za pse koji nemaju poznatog vlasnika.
A tu je i suština koju Ćirković prećutkuje: prema zakonskim obavezama lokalnih samouprava, svaki neobeležen pas na ulici je – pravno gledano – vlasništvo lokalne samouprave. Ako je neobeležen, to je isključivo propust lokalne samouprave. Ne postoji „nevlasnički pas“ – postoji pas čijeg vlasnika država nije evidentirala, i za to odgovara onaj koji je po zakonu morao da ga evidentira.
Ali ako Ministarstvo ne zna da lokalne samouprave to ne rade – to je problem. A ako zna, ali ćuti – to je veći problem.
Da li je državni sekretar deo problema ili rešenja?
Bratislav Ćirković je državni sekretar od 2024. godine (Ministarstvo poljoprivrede). Zadužen je za oblast u kojoj se donosi Zakon o dobrobiti životinja. Imao je vremena da se upozna sa stanjem na terenu.
Ako je svestan da postoje „nevlasnički“ psi – zašto ne upozna Ministarstvo sa tim problemom? Zašto se prvo ne fokusira na primenu postojećih zakona – obeležavanje pasa i utvrđivanje odgovornosti – pre nego što uvodi nove, strože kazne?
Jer kazne za nekoga koga ne možeš da identifikuješ – nisu kazne. To su prazna slova na papiru.
Šta treba da se uradi – pre strožih kazni
- Prvo: Sprovesti postojeći zakon. Obeležiti sve pse. Uneti ih u Centralnu bazu.
- Drugo: Utvrditi odgovornost lokalnih samouprava koje ne sprovode zoohigijensku službu.
- Treće: Identifikovati vlasnike napuštenih pasa – jer su oni poznati, ako su psi obeleženi.
- Četvrto: Tek onda – strože kazne. Jer kazna bez identifikacije je besmislena.
Zaključak
Nevlasnički psi nisu problem. Nevlasnički psi su simptom.
Problem je država koja 21 godinu ne sprovodi sopstvene zakone – a onda predlaže strože kazne za vlasnike koje ne ume da identifikuje. I problem je državni sekretar koji govori o „nevlasničkim psima“ – a ne postavlja pitanje zašto oni uopšte postoje.
A svaki neobeležen pas na ulici – po zakonu – ima vlasnika. To je lokalna samouprava. I zato je svaki neobeležen pas dokaz njenog propusta.
