Kinologija nije samo hobi. Ona je deo obrazovnog sistema Srbije – od veterinarskih i poljoprivrednih fakulteta, preko srednjih škola, do visokog obrazovanja za turizam. Ali ono što se predaje – nije ono što se primenjuje u praksi.

Činjenice koje mnogi ne znaju

Postoji nešto što većina kinologa u Srbiji ne zna.

Kinologija nije samo izborni predmet na jednom fakultetu. Ona je prisutna u obrazovnom sistemu na više nivoa – i to je činjenica koja menja perspektivu.

Jer ako kinologija postoji kao akademska disciplina – zašto se onda u praksi ponašamo kao da je to samo „stvar ljubitelja pasa“?

Gde se sve izučava kinologija

Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu

Kinologija je izborni predmet na Departmanu za veterinarsku medicinu, akreditovan 2013. godine. Slušaju ga studenti druge godine u četvrtom semestru.

Fakultet veterinarske medicine u Beogradu

Na beogradskom FVM-u postoji predmet „Kinologija“ (oznaka ЗИВМ4И90) u okviru izbornog bloka 8. To znači da je i ovde reč o izbornom predmetu, ne obaveznom. Ali sama činjenica da postoji – govori mnogo.

Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu – modul Lovni turizam

Na PMF-u, na smeru Geografija–Turizam–Hotelijerstvo, postoji modul „Lovni turizam“. U okviru njega izučavaju se sadržaji bliski kinologiji i lovstvu. Jedan od autora udžbenika „Kinologija“, dr Zoran Ristić, predaje upravo na tom departmanu. To znači da je kinološko znanje ušlo u visoko obrazovanje za turizam.

Srednje škole – smer veterinarski tehničar

U srednjim poljoprivredno-veterinarskim školama, učenici smera veterinarski tehničar u trećem i četvrtom razredu mogu birati „Kinologiju“ kao izborni predmet.

Šta se predaje – i ko predaje

Udžbenik „Kinologija“ napisali su dr Zoran A. Ristić i dr Milosava Matejević, a objavio ga je Univerzitet u Novom Sadu – Poljoprivredni fakultet, 2016. godine.

Knjiga ima 156 strana. Sadrži poglavlja o razvoju kinologije, FCI podeli rasa, standardima, izložbama, ispitima urođenih osobina, uzgoju, reprodukciji, ishrani, obuci pasa – i „svim važećim Pravilnicima Kinološkog saveza Republike Srbije“.

Ovo nije skraćena verzija. Ovo je ozbiljan udžbenik koji studente uvodi u sve aspekte kinologije – od istorije do praktičnih veština.

Dr Zoran Ristić je redovni profesor. Dr Milosava Matejević je docent. Oboje su deo Departmana za veterinarsku medicinu – institucije koja obrazuje buduće veterinare.

To znači da budući veterinari u Srbiji uče kinologiju – ne kao hobi, već kao deo svog formalnog obrazovanja.

Paradoks: obrazovanje vs. praksa

Ako kinologija postoji na fakultetima, u srednjim školama i u visokom obrazovanju za turizam – to znači da je priznata kao naučna disciplina.

A to znači da bi trebalo da bude priznata i u praksi.

Ali nije.

Jer dok studenti uče o FCI podeli, standardima rasa, ispitima urođenih osobina i uzgoju – u stvarnosti, KSS funkcioniše bez upisa u Registar odgajivačkih organizacija. Dok studenti uče o Pravilnicima KSS-a kao važećim propisima – u stvarnosti, ti isti Pravilnici se ne primenjuju jednako na sve.

Ovo je paradoks.

Država obrazuje ljude za kinologiju – a onda dozvoljava da kinološka organizacija funkcioniše izvan zakonskih okvira.

FCI podela – i zašto je važna

Jedno od ključnih poglavlja u udžbeniku je FCI podela rasa – sistematizacija koja sve rase deli u 10 grupa:

• I grupa – Pastirski psi i psi terači stoke
• II grupa – Pinčeri, šnauceri, molosi i švajcarski pastirski psi
• III grupa – Terijeri
• IV grupa – Jazavičari
• V grupa – Špic tip i primitivni tip pasa
• VI grupa – Goniči, tragači po krvi i srodne rase
• VII grupa – Ptičari
• VIII grupa – Retriveri, cunjavci i psi za vodu
• IX grupa – Psi za pratnju i razonodu
• X grupa – Hrtovi

Ova podela nije proizvoljna. Ona je osnova za sve kinološke aktivnosti – od izložbi do uzgoja. A student koji je savlada – dobija znanje koje je primenjivo u praksi.

Ali kome to znanje služi ako sistem ne funkcioniše?

Standard rase – šta to zapravo znači

Udžbenik detaljno objašnjava pojam „standard rase“:

„Pod ovim pojmom ‘standard’ podrazumeva se idealni tip životinje koja bi predstavljala jednu rasu.“

To znači da standard nije stvar proizvoljne ocene. To je naučno utemeljen opis koji omogućava jednoobrazno procenjivanje rasne pripadnosti.

A ko utvrđuje standard? FCI – a u Srbiji, KSS kao jedini FCI priznati savez.

I tu nastaje problem.

Ako KSS utvrđuje standarde – a istovremeno nije upisan u Registar odgajivačkih organizacija – ko onda kontroliše KSS?

Ispiti urođenih osobina – suština lovne kinologije

Jedno od najvažnijih poglavlja u udžbeniku je o ispitima urođenih osobina.

Za lovačke pse, ovi ispiti nisu formalnost. Oni su osnov za dobijanje potvrde o upotrebljivosti – dokumenta bez kojeg pas ne može legalno da učestvuje u lovu.

A ko organizuje ispite? KSS.

A ko licencira sudije koji ocenjuju? KSS.

A ko izdaje potvrde? KSS.

Sve – KSS.

Udžbenik čak sadrži i „neophodne formulare i obrasce i druga dokumenta pri prijavljivanju psa KSRS – Kinološkom savezu Republike Srbije“.

Ovo nije dodatak. Ovo je suština.

Zašto ovo pišem

Pišem ovo jer želim da kinologija bude bolja.

Ne zato što mrzim KSS. Ne zato što želim da rušim. Zato što verujem da znanje koje se predaje na fakultetu mora da ima primenu u praksi.

Ako studenti uče da KSS treba da bude upisan u Registar odgajivačkih organizacija – zašto onda nije?

Ako uče da Pravilnici KSS-a jesu važeći propisi – zašto se onda ne primenjuju jednako na sve?

Ako uče da je kinologija nauka – zašto se onda prema njoj ponašamo kao prema hobiju nekolicine?

Ovo su pitanja na koja moramo da odgovorimo.

Šta predlažem

• Prvo: Da kinologija postane obavezan predmet barem na veterinarskim fakultetima – jer svaki veterinar treba da poznaje kinologiju, bez obzira na to čime će se baviti.
• Drugo: Da se kinologija kao predmet proširi – na sve relevantne fakultete i srednje škole, ne samo na one gde već postoji.
• Treće: Da se znanje sa fakulteta poveže sa praksom – da studenti koji završe kinologiju imaju jasnu ulogu u sistemu.
• Četvrto: Da KSS bude upisan u Registar – jer ako država obrazuje kadrove za kinologiju, onda mora da uredi i oblast u kojoj ti kadrovi rade.
• Peto: Da svi Pravilnici budu javni i dostupni – jer pravo koje nije objavljeno nije pravo.