Kinološko i državno vlasništvo psa: Fikcija koja Srbiju skupa košta

Dok Ministarstvo poljoprivrede najavljuje strože kazne za nesavesne vlasnike, ključno pitanje ostaje nepostavljeno – kako kazniti vlasnika koji formalno ne postoji?

Zašto Ćirković ćuti o KSS?

Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Bratislav Ćirković, nedavno je izjavio nešto što zaslužuje posebnu pažnju: „Sve što se dešava na ulicama danas uglavnom se tiče nevlasničkog staranja o psima i mačkama na ulicama.“ (Smederevo uživo, 5.9.2026.)

Ćirković time priznaje suštinu problema – psi na ulicama nemaju vlasnika. Ali upravo tu leži paradoks koji država uporno ignoriše: ako pas nema vlasnika, koga ćemo kazniti?

Postavlja se pitanje zašto državni sekretar uporno pokušava da „radi svoj posao“, ali na svaki pomen Kinološkog saveza Srbije (KSS) – jedne od ključnih organizacija koje su povezane sa psima – izbegava da da odgovor ili komentar.

Zašto Ćirković, kada je odgovornost u pitanju, drži KSS u senci kao nebitno dobrovoljno udruženje građana, dok sa druge strane daje posebna ovlašćenja istom tom savezu kada su u pitanju privilegije?

• Odluku o eutanaziji pasa donose lica osposobljena i licencirana od strane KSS-a
• Rodovnik KSS je jedini validan, priznat i obavezan dokument od strane države (najuocljivije kod pasa koji se koriste u lovu)
• Lica licencirana od strane KSS su priznata od strane države kada su u pitanju priznati radni ispiti i ispiti urođenih osobina pasa
• KSS pravilnik o socijalizaciji takođe priznata od strane države kada su u pitanju ispiti socalizacije pasa i šetnja bez brnjice u urbanim sredinama

Da li je po sredi to što je B. Ćirković ujedno i predsednik Lovačkog saveza Srbije, pa tu postoje neke malverzacije? Ili možda bliska lična saradnja sa generalnim sekretarom KSS-a Mahmudom Mosaidom Al Dagistanijem? Ovo pitanje se samo od sebe nameće – i ovaj put ostavljamo čitaocima da sami procene dok tu procenu ne urade nadležne institucije.

Problem koji se sam nameće

Na ulicama Srbije šetaju rasni psi ili psi u tipu rase – haskiji, labradori, rotvajleri, nemački ovčari, šarplaninci. Oni nisu samo „mešanci nastali slučajnim parenjem“. Oni su i proizvod nekoga.

Taj neko je – odgajivač, štancer, pa i vlasnik slučajno uparene kuje. I taj „odgajivač“ je, u velikom broju slučajeva, podržan od strane Kinološkog saveza Srbije. KSS izdaje rodovnike, licencira sudije i vodi Centralnu rodovnu knjigu. Upravo zato KSS zna ko je odgajio rasne štence u Srbiji. Ali ta informacija nikada ne stiže do države.

Prema zvaničnoj statistici FCI za Kinološki savez Srbije, prosečan broj registrovanih štenaca po jednom leglu u poslednjih nekoliko godina kreće se između 3,5 i 4,1 – tačnije, u 2021. godini iznosio je 4,06, da bi do 2025. pao na 3,49. Ako znamo da je realan broj štenaca po leglu kod većine rasa **između 5 i 10**, jasno je da ogroman broj štenaca ostaje neevidentiran.

Neretko upravo ti neregistrovani štenci predstavljaju najveći izvor daljeg štancanja i nekontrolisanog odgoja koji neminovno vodi ka napuštenim psima – često rasnim ili u tipu rase. Kada se jednom nađu na ulici, oni su nevidljivi i za KSS i za državu. Niko ne zna ko ih je odgajio, niko ne zna odakle su – a upravo bi ta informacija trebalo da bude polazna tačka za rešavanje problema.

Dva paralelna sistema koja se ne dodiruju

U Srbiji trenutno funkcionišu dva odvojena sistema vlasništva nad psima:

Rezultat: niko ne zna ko je stvarni vlasnik psa.

Mikročip koji nosi pas u sebi sadrži broj. Taj broj vodi do vlasnika u VetUp bazi. Ali Kinološki savez Srbije u svojoj evidenciji dozvoljava promenu vlasništva, odgoj i razmnožavanje bez ikakvog zahteva za mikročipom – odnosno bez ikakve kontrole stvarnog vlasništva nad psom. Jedino mesto gde KSS zahteva mikročip jeste izdavanje eksportnog rodovnika. To jasno pokazuje da KSS mora da poštuje zakone inostranih država – ali ne i zakone svoje sopstvene države. O ovoj temi smo već pisali u tekstu „Dva rodovnika, dve priče – manipulacija KSS na delu“. Ostaje otvoreno pitanje: da li je ovakvo stanje omogućila lična veza između pomenutog državnog sekretara i generalnog sekretara KSS-a, ili je u pitanju neki drugi, dublji razlog – koji tek treba da utvrde nadležne institucije.

KSS vodi evidenciju o odgaju pasa, ali tu informaciju čuva u papirnim registrima i država nema uvid u iste. Riba smrdi od glave – i dokle god ova dva sistema ne budu povezana, svaka kaznena politika biće mrtvo slovo na papiru.

Šta kaže Nacrt zakona?

Ministarstvo poljoprivrede je najavilo Nacrt zakona o dobrobiti životinja koji predviđa strože kazne za nesavesne vlasnike – od 20.000 do 2.000.000 dinara, u zavisnosti od težine prekršaja.

Ali profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu, Vanja Bajović, upozorava da Nacrt ne donosi sistemsko rešenje.

„Nacrt zakona o dobrobiti životinja predstavlja propuštenu priliku da se u Srbiji konačno uspostavi efikasan sistem zaštite dobrobiti životinja. Umesto da država konačno suzbije neregistrovane odgajivačnice, Nacrt zakona praktično legalizuje njihov rad.“

Bajovićeva dodaje da je dovoljno da se odgajivači prijave Ministarstvu, bez obaveze da prethodno ispune propisane uslove – bez licenciranja, bez provere prostora, bez inspekcijskog nadzora. „Time se ne rešava problem nelegalnog uzgoja, već se on praktično uvodi u zakonske okvire.“

Šta već postoji – ali se ne primenjuje

Čipovanje je obavezno – ali se ne kontroliše

Prema važećem Pravilniku o načinu obeležavanja i registracije pasa i mačaka, elektronsko obeležavanje je obavezno za sve novorođene pse i mačke na teritoriji Srbije – najkasnije 90 dana od rođenja, odnosno prilikom prve vakcinacije ili pre napuštanja legla. Taj propis postoji od 2012. godine. I uprkos tome, hiljade pasa na ulicama nemaju mikročip – ili imaju mikročip koji vodi do vlasnika koji je psa odavno „izgubio iz evidencije“.

VetUp postoji – ali je zatvoren

Uprava za veterinu već ima VetUp bazu – centralni registar pasa i mačaka. Postoji i VetUpMobile aplikacija koja omogućava pretragu pasa i mačaka po mikročipu, tetovaži ili pasošu. Ali ta baza je zatvorena za kinološke organizacije. Pristup imaju samo „ovlašćene osobe za obeležavanje i registraciju“ i veterinarski inspektori. Zašto kinološke organizacije nemaju pristup? Zašto kinološke organizacije ne mogu da provere vlasništvo nad psom nego prave paralelnu evidenciju vlasništva?

Predlog: Legalizacija KSS + digitalizacija + povezivanje

Kinološko društvo Ideal Dale (bivši Elit iz Bačke Palanke), čiji je zastupnik Goran Karanović, međunarodni kinološki sudija, predlaže tri konkretna koraka:

1. Legalizacija Kinološkog saveza Srbije

KSS je trenutno registrovan kao „dobrovoljno udruženje građana“. Ali KSS nije obično udruženje. On je jedini FCI priznati kinološki savez u Srbiji, što mu daje isključivo pravo da izdaje rodovnike, licencira sudije i vodi Centralnu rodovnu knjigu. Kako organizacija koja uživa monopol, vrši poslove od javnog interesa i jedini je predstavnik Srbije u svetskoj kinološkoj federaciji – može da bude registrovana kao „dobrovoljno udruženje građana“? Odgovor je jednostavan – ne može. KSS mora biti legalizovan kao odgajivačka organizacija ili, u najmanju ruku, kao udruženje sa posebnim ovlašćenjima i obavezama.

2. Digitalizacija baze podataka

Papirni registri, pečati koji se suše, rodovnici koji putuju mesecima – to je prošlost. KSS mora da pređe na digitalnu evidenciju koja će biti povezana sa državnim sistemima.

3. Povezivanje VetUp-a sa kinološkim vlasništvom

Ovo je ključni korak. VetUp baza mora biti proširena i omogućiti ograničen pristup kinološkim organizacijama – prvenstveno KSS-u i njegovim članicama. Kada pas dobije rodovnik, taj podatak mora automatski da uđe u VetUp. Kada se pas proda ili promeni vlasnika, i kinološka i veterinarska evidencija moraju da se ažuriraju istovremeno. Bez ovoga, svaka kazna će biti – kazna za nekoga ko više nije vlasnik.

Šta možemo da uradimo?

Ako se ništa ne promeni, nove strožije mere neće dati rezultat – kao ni dosadašnje. Riba uvek smrdi od glave. Kaznena politika prema pojedincima, bez uvođenja jasnih regulativa za organizacije koje se bave psima, biće samo jedan u nizu pravila i zakona koji će se moći lako izbeći ili izmanipulisati.

Pitanje za kraj

Dokle će država da se pravi da KSS ne postoji?

Ako pas na ulici ima rodovnik KSS-a – a država tvrdi da je KSS „samo dobrovoljno udruženje građana“ – ko je onda odgovoran za tog psa? Odgovor je jednostavan: niko. I upravo zato problem pasa lutalica u Srbiji nikada neće biti rešen dok se ova fikcija ne okonča.

📚 Povezani sadržaj

• Odgajivač pasa ili štancer – gde je granica?
• Dva rodovnika, dve cene – manipulacija KSS na delu
• KSS „rešava“ problem prekobrojnosti pasa
• Pas nije samo kućni ljubimac
• EU dobrobit pasa i mačaka – prilika za KSS
• Prekobrojnost pasa u Srbiji
• Kako je KSS uništio sopstvenu kinologiju

🔗 Izvori: Smederevo uživo | Nacrt nacionalne strategije (EU PDF) | VetUp informator | Natura.rs